PS4 Watch Dogs

Proizvođač: Ubi Soft

Datum izlaska: 27.05.2014.

Dokle god iza ambalaže i marketinga nekog proizvoda stoji multimilionska količina dolara, auditorijum će da ga proždire sa entuzijazmom, folira uživanje i ignoriše činjenicu da je „sveži” obrok već jeo juče, prekjuče i dan pre toga. Za takvo ponašanje zaslužan je i sindrom „mali Mujo” – pojedinac hvali nešto na sva zvona samo zato što su potkupljeni mediji predstavili neku igru kao otkrovenje galaktičkih proporcija, a i njegovi prijatelji i rodbina (bilo usled neznanja ili toga što i sami pate od istog sindroma) zapevaše sličnu pesmu, pa se i on uhvatio u kolo da ne bi ispao glup. Serijal GTA se savršeno uklapa u ovu sliku, jer duže vreme uspeva da igračima podvali jedno te isto, samo malo šarenije. Ubisoft, samostalna trgovinska radnja za proizvodnju i promet prežvakanih tema u minimalno drugačijem pakovanju, uzela je pelcer od Rockstara i napravila hibrid pomenutog GTA i sopstvene franšize Assassin’s Creed.

S obzirom da se ni scenaristi nisu preterano trudili oko pozadinske priče, ni mi na nju nećemo trošiti previše reči. Ejden Pirs je „haker” čija nećaka gine, te on kreće u filmski melodramatičnu poteru po ulicama Čikaga. Njegovu delatnost namerno stavljamo pod navodnike, jer Ejden ama baš ništa u igri ne hakuje i ne postoji sila koja može da nas ubedi kako je jedan jedini pritisak na ekran mobilnog telefona dovoljan da prekine dotok struje polovini grada. Igra je prepuna takvih i sličnih klišea koji nemaju veze sa mozgom, od klasičnog holivudskog „we’re in” do Badboya, Ejdenovog kompanjona iz senke za koga se ubrzo ispostavlja da je zapravo mlađahna, istetovirana i pirsovana pankerka nalik na Lizbet Salander (da je realnost takva, potpisnik ovih redova bi se odavno oženio). Upadanje u elektronske sisteme je svedeno na „press X to hack” i rudimetarne logičke zavrzlame u vidu spajanja nodova, nalik staroj Pipe Maniji.

Siroti Ejden je u stvari samo sporedna ličnost, a pravi protagonista igre leži u njegovom dlanu. Većina aktivnosti se obavlja telefonom, uključujući izbor vozila, unapređenje skillova i pristup mini-igrama. Moguće je „hakovati” gotovo sve – semafore, tuđe telefone, čak i vozove. Međutim, nakon svake aktivacije telefona igrač sa svih strana biva bombardovan mnoštvom nebitnih informacija, u tolikoj količini da posle kraćeg vremena jednostavno prestaje da obraća pažnju na njih i samo projuri kroz igru... pod uslovom da ne pati od opsesivno-kompulsivnog poremećaja ličnosti. U tom slučaju iskreno saosećamo.